Okretna moć

Photo by Stevan P.

Ova priča nije samo priča. Ovo je priča o zanesenosti od dečijih koraka...do zrelog doba. Ona priča o nežnim počecima, nekim važnim zapletima i možda još važnijim raspletima, tragičnim razlazima, lepim i tužnim sećanjima... Ispričana kroz sećanja na iskrice ljubavi koje su plesale pravu Sambu života, nebitno da li moju ili neku zamišljenu...

Znatiželja i zaigranost su oduvek bili saveznici, partneri. Za mene, pokazaće se i - plesni partneri. Stoga, ako se vratimo u sopstvenu prošlost, kad smo bili još deca, shvatamo da je temelj ustvari - znatiželja. Od nje sve počinje.

A kako da ja objasnim da je moje "sve" počelo od nezainteresovanosti, ali puke dečije zaigranosti. I kako se to kasnije kosi sa spoznajom da znatiželja ipak spava u meni. Ona koja čim se probudi, ima potrebu da otkriva sebe i da rastući pokušava da bude sve veća i da život shvata ozbiljno...a da ta ozbiljnost dovodi do velikih stvari.

Zapravo: Nisam razumela da sam ja postala sebi sopstveni život, da ja ustvari sebe istražujem, da sam odgovorna za to što osećam i bivam...

I temelj ima svoj temelj. Temelj iskrice zaigranosti, napravio je da probudim malu inicijativu, starosti: 5 godina, koja je ćušnula jedan oblačić u vazduh. Taj oblačić, nazvaćemo - zainteresovanost. I evo, već sam veća.

Zainteresovanost je iznedrila manji oblak od sebe. Njega možemo da nazovemo: Konekcija.

Onda kada sam spoznala da sam se konektovala, raširila sam svoje oblake i taj prostor oko njih nazvala sam: Želja. Želja je čudna i prelepa stvar. I ume da bude jezivo moćna, ali samo onog trenutka kada shvatite da vam je ta želja rasuta po telu i da je zašla u svaki mogući njegov deo.

To je nešto što se gradi ne samo uspesima, već i padovima. Jer onda znaš da kad poklekneš, moraš dva puta više da skočiš. Mislim...valjda znaš.

Slušati svoju želju/e, stvara nešto što se zove: Potreba. To je kao potreba čoveka za vodom, da diše, hrani se... Počela sam da osećam potrebu da klecam kolenima bilo gde. U stanu, u krevetu dok ležim, u crkvi, u apoteci, u marketu, kod frizera. Potreba mi je tražila rupice na telu, gde bi mogla da iskoči...

Kad bih je puštala(a jesam stalno i sve više) da iskoči, spoznala sam: Emocije. Mogla sam u hodu da ih prepoznam. Videla sam emociju kad ispružim ruku, kad "sednem"u kuk, kad uberem maslačak, kad razvrćem glavu dok prelazim preko ulice. I onda opet onaj klecaj u kolenima.

Photo by Stevan P.

Potencijalna prednost sveže formiranog plesača jeste da u sebi može da ima dva mesta koja su podjednako snažna. Prvo mesto je mesto trenutnog života, a drugo - ono izgrađeno i naučeno kroz plesne godine. Ovo drugo nameće ti da stavljaš ciglu samosvesnosti, pa ciglu spoznaje onog u sebi, pa ciglu prihvatanja svog Ja i tako redom. A najdraže od toga je što znaš da si to drugo mesto skrojio po sebi, za sebe, da voliš ljude i rado ih puštaš tu, ali i kad oni odu, to je opet stvoreno: po tebi i za tebe. I upravo to drugo mesto, pomaže ti da bolje razumeš stvari iz prvog mesta, pa možda možeš i da se iseliš iz prvog ako su tamo oluje, da se sakriješ dok se ne umiri, čak i da prvom mestu pokažeš neke stvari iz drugog i napraviš neku poveznicu istih.

Ali najvažniji i najteži zadatak plesača, a tiče se Emocija, jeste upravo taj da mora sve da ih spozna i poznaje, da zađe u njih. Plesač zato veruje da svi ostali ljudi imaju okidače za razne emocije. Njih nije lako pronaći, ali su tu. On je dužan da pokretom i karakterom plesa bude deo emocija koje možda i ne želi. Ali to je dužan samoj priči.

I tako, klecajući kolenima, spoznajući korake i emocije, počela sam da sanjam. Od snova sam najviše i porasla. Naučila sam da su svi veliki ljudi - sanjari. Sanjari koji vide stvari i u tihoj vatrici, u povetarcu.. Ali i da je tužno ako pustiš da tvoji snovi umru. Svoje snove treba štititi, negovati i u lošim danima, sve dok ne otopli i dok ih ne izvedeš na Sunce i svetlo koje čeka one koji se najiskrenije nadaju da će im se isti ostvariti. Mnogi ljudi su me pitali zašto i kako sam se odlučila za ples. Nisam znala da im dam odgovor, a pravi odgovor je ležao u tome da se ples odlučio za mene i da je on mene odabrao.

"Da bi mogao da radiš sve ono što želiš, treba da se rodiš ili kao kralj ili kao ludak."(Aristotel)
A ja sam oba. Zato što mogu da plešem i sa mačićima i sa lavovima. I nije mi lako. I nije mi teško.

Naporno je, kažu. I jeste! Zato ti je potrebna tišina. Da radiš naporno i u tišini. Uspeh će tek kasnije napraviti buku. Nema mnogo postignuća ako radiš samo onim danima kada se osećaš dobro. Naš najdublji strah nije da smo nesposobni, već previše moćni.

Zato uspeh dolazi kasnije. On je plod koji kasnije bereš. Kada ga ubereš, ti ga i pojedeš i on ti daje snagu i vitamine za - ići dalje. Moraš biti svestan koliko si moćan. Kad te zaboli mišić, kada ti nije ni do čega, moraš reći sebi koliko si nemerljivo moćna osoba.

A što dalje ideš, treba ti više snage, više plodova, više tišine, hrabrosti.

Hrabrost da skineš slojeve svih tih emocija koje nisu tvoje i dođeš ponovo do prve srži: temelj temelja. Vremenom bivaš snažnija osoba, ujedno i mekana i velika. I tako sebe prihvatiš. I onda opet čim pokreneš telo, eto i emocije i plovidbe u njene dubine.

"Čekaj, ti si ona visoka ženska u crnoj haljini sa resama?"

- Nisam. Nisam uopšte. Vidiš da nosim košulju zakopčanu do grla, imam duboke pantalone i čizme sa cvetnim dezenom. Niska i uglavnom čupava."

Razgovor koji donekle pokazuje koliko je lepo imati dva mesta za življenje.

Konekcijom između ta dva mesta, shvatila sam da su mi oba podjednako važna resursa života.

I upravo ti resursi dali su mi inicijativu da otvorim centar koji će okupljati ljude. Mesto gde će se svi osećati sigurno, koje će ih činiti istraživačima i prepuštačima emocija. Mesto gde će moći da se zaljube u to što vide, da vide drugačije, da prepuste pokret vazduhu, da se oslobode. Telo se tako najbolje oblikuje - protokom misli, emocija i fizičkim naporom. Da budemo svi plesno budni.